
***
Адаптација: Вања НиколићСценографија: Марија ЈевтићКостим: Ивана МладеновићДизајн звука: Драган Стевановић БагзиВидео: Милан Антанасијевић***
Ж1 – Жетица Дејановић
Ж2 – Тамара Стошић
М – Марко Петричевић
***
Шеф технике: Мирослав ИлићИнспицијент: Милан СтојчићСветло: Ненад КостићТон: Горан СтојковићГардероба: Јованка Михајловић и Весна МладеновићРеквизита: Јованка МихајловићИзрада сценографије/декоратери: Мирослав Илић, Драган Ђоршевић, Милан Стојчић
***
Бекетова једночинка Игра наизглед третира проблем љубавног троугла. Муж, жена И љубавница заробљени су у три урне и приморани да говоре од стране светла. Њих троје у недоглед понављају причу о својој вези, промишљајући зашто су се нашли у такво јбезизлазној ситуацији. Бекет кроз ову сценску алегорију поставља проблем играња у љубави зарад осећаја да смо живи, тако парадоксално бивајући душевно мртви. Врањски глумци су од пожара у позоришту у сличној егзистенцијалној клопци. Приморани од светла система, они настављају да играју и праве новеп редставе тако производећи илузију да су и даље живи ивидљиви. Међутим, истина је сасвим другачија. Без основних услова и праве позоришне сале, врањско позориште неминовно губи публику и прихвата све веће уметничке компромисе. Са смањеним годишњим буџетима због обнове зграде, неадекватним простором за рад и изведбу, живот позоришне уметности у Врању стоји. Играјући се позоришта, чинимо га суштински мртвим. Да ли је то још једна игра наше запуштене културне стварности?
Ана Григоровић