Славомир Мрожек

ПОЛИЦАЈЦИ

Режија: Небојша Дугалић

* * * * *

БУРЛЕСКА О ЛОЈАЛНОСТИ

Горан М. Антић / Врањске /

„Интелект (врлина, мудрост, лепо) није у Мрожековом свету делотворна сила. Он пре свега служи оправдавању или маскирању агресије и похлепе, а пре свега – страха... Мрожек је познавалац, Мрожек је песник страха. Брехт је говорио да човек мисли само кад мора. Мрожек би додао да мисли онда када се боји“. Овако је, укратко, пољски теоретичар књижевности Јан Блоњски окарактерисао дело свог земљака, новинара, приповедача и, пре свега драмског писца, Славомира Мрожека, чије је рано драмско чедо „Полицајци“, врањско позориште уврстило у свој репертоар током ове изузетно продуктивне сезоне.

И, ето нама, најзад, ангажованог театра! Не ангажованог у смислу бруталне подршке једној политичкој опцији, или подобној друштвеној клими, већ театра који се не боји да управо под лупу стави „тековине“ креатора тог и таквог друштва, те да гледаоца и после пада завесе и одласка топломе дому остави у недоумици – где ја то живим? Да ли у ТВ дневнику, или „Гранд паради“, или у једном театру апсурда, који Мрожек промовише, и немилосрдно тера до тада равнодушног позоришног конзумента да се запита о свом друштвеном статусу – желим ли да будем грађанин, или, и даље поданик?

Никада и нигде (поготово сада и овде) није било упутно терати сеир са полицијом. Па ипак, Мрожек је то на маестралан начин урадио у постстаљинистичком земану у Пољској, 1958. године када су „Полицајци“ настали, па је, сходно томе, морао да емигрира у Париз, е да не би постао сам јунак своје драме. А врањски је театар, после деценија бежања од позоришне и друштвене ангажованости, нашао уметничке и моралне куражи да баш овакво дело постави на сцену, провоцирајући невеселу стварност, пред изборе, кад му време није.                                         Али, позоришту је увек време, без обзира на власт; односно, упркос њој. Тако су Мрожекови „Полицајци“ нашли своје место на врањској сцени, на велико увесељење публике ( а не „народа“, што су два потпуно различита појма), која се полако али сигурно ослобађа окова провинцијалности и утилитаризма, и враћа се правим позоришним вредностима, за која смо мислили да су у дубокој хибернацији.

У почетку, постојала је скепса – како ће ансамбл, оптерећен лошим навикама из прошлости, и како ће режија са тим ансамблом изаћи на крај са страховитом густином драматуршког предлошка, где је Мрожек паљбу ставио на „рафално“, где реплика сустиже реплику, а све су битне? Редитељ Дугалић је нашао формулу – жанровски, текст је сместио у бурлеску, горкокомично приказање „озбиљних“, „великих“ ствари; па се у корелацији са писцем, сложио да то баш и нису тако озбиљне и велике ствари; наравно, док вас не вежу за радијатор.

У фуриозном темпу, режија је из ансамбла исисала и последњу кап његове како физичке, тако и уметничке снаге; али, после овога, видеће се да ли је баш последња. Резултат нам даје за право да се надамо да ћемо на врањској сцени, са врањским ансамблом, делити још дасака, што значи живот.

Надахнути ансамбл је показао своје потенцијале – сценски покрет, мимику, осећај за колективну игру, сценски говор; богу хвала, прошло је без дијалекта, мада би и лектор могао да поради на томе, док се дефинитивно не откачимо од провинцијализма, не само у говору, већ у души. Реч би морала да прати репертоар.

Сценографија, аутора Дугалића и асистента Мирослава Илића, дала је највећи могући простор раскалашном сценском покрету. Високо стилизована, са минимумом мобилијара, у решеткама и оронулим зинданима, суровошћу колорита и дизајна светла је илустровала последице свеопште лојалности. Костим, такође ауторство редитеља, уз асистенцију Јованке Михајловић, могао је да буде инвентивнији. Но, униформа је униформа, па ма како дизајнирана била, и ма ко је носио, у ма каквом друштвеном систему, и ма како он себе квалификовао (а сви се декларишу као „демократски“); она униформише не тело, већ дух.

Глумци су одговорили на изазов и драмског писца и редитеља. У почетку, првих пар минута, могло се помислити – ау, олако продадоше овакав текст. Заблуда. Док су превазишли синдром премијере, док публика није скапирала о чему се овде заправо ради, актери су узели ствар у своје руке, и до краја је нису испуштали, ни под претњом хапшењем. Надигравање Ненада Недељковића као Шефа полиције и Драгана Живковића, као Наредника, уз здушну подршку Тамаре Стошић као Провокаторовице у другом чину, трансформација Бојана Јовановића из анархисте у поручника, ађутанта генерала на кога је својевремено бацио бомбу, дотични Генерал Нинослава Трајковића, полицајци Миахела Стошића и Марка Петричевића (Станиславски – „Нема малих и великих улога, има малих и великих глумаца“), све нас је то потакло, уз горак смех и аплауз на отвореној сцени, да размислимо о томе да ли и ми сутра не можемо бити ухапшени, јер нисмо лојални?

Али, не бојте се. Улојили смо се од лојалности.

Позориште "Бора Станковић" задржава сва права на садржај.

Веб-сајт израдио "Релоад" - задржана сва права на прилагођени софтвер и дизајн.