Горан М. Антић / Врањске /

Позориште „Бора Станковић“, Врање;

Ф. М. Достојевски: „Исповест Дмитрија Карамазова“;

монодрама Небојше Дугалића

У свом продукцијском замаху ове сезоне, врањски театар је свом гледалишту приредио још један позоришни угођај – ово би се могло назвати својеврсним изненађењем, јер се назиру рудименти увођења позоришног жанра, монодраме, која је на врањској сцени до сада била не запостављена, већ понижена и увређена, да парафразирамо аутора предлошка, Фјодора Михаиловича Достојевског.

Наиме, поводом Међународног дана матерњег језика, Форум жена Демократске странке у Врању организовао је представљање монодраме „Исповест Димитрија Карамазова“, у адаптацији, режији и извођењу Небојше Дугалића, глумца, режисера и позоришног педагога, за кога се већ не би са потпуном сигурношћу могло рећи да ли је из Београда, или из Врања. За ову монодраму, Дугалић је 2010. године добио награду „Сребрни витез“ у Москви, у победничком походу врањског позоришта на руску сцену.

У аналима врањског позоришта, монодрама не постоји као жанр. Постоје панађурско – циркусантске егзибиције, попут „Ја Алекса“, „Сам против НАТО“, некакве курте и мурте, али то се ни уз очајнички напор не може подвести под одредницу позоришта, већ вашаришта, где публика долази не да се оплемени, или запита о којечему, већ да се керебечи, као да игра мечка. Фалила је још само „шећерна вуна“.                                                                                                                                                                                                                                 Е, после овога, можемо се надати да ће монодрама најзад заживети на врањској сцени, у свом пуном значењу. Да ли врањско позориште има потенцијала за ову изузетно тешку, захтевну форму, која подразумева владање свим елементима глумачког заната – сценским покретом, говором, вештином духовне синергије са публиком? Лако је кад имате партнера, суфлера, инспицијента... Монодрама, међутим, глумца на сцени оставља пред гладним чопором, самог, као самураја, најусамљеније биће у космосу. Најтеже је надигравати се са собом, али и највећи изазов.

Небојша Дугалић је управо то представио врањској публици. Могу се ту поставити нека питања, баш кад бисмо цепидлачили – рецимо, избор текста; да бисте у пуној мери схватили Димитрија Карамазова, морате имати читалачки и животни бацкгроунд, морате знати шта „карамазовштина“, појам колоквијално уведен након објављивања и тумачења последњег романа Достојевског, подразумева (неку врсту руске верзије зле, нечисте крви); једна дигресија: у току представе, Димитрије се обраћа апстрактном Аљоши „баћушка“; одједном, зачује се из публике женски шапат – „а шта му то значи баћушка“? Затим, зашто је од целе језиве галерије Карамазова, и карамазовских сателита, одабран баш Димитрије – можда најједнозначнији и најједносмернији од свих Карамазова, уз сву своју осећајност? Зашто не, рецимо, Иван, који поставља круцијална питања о вери, етици, смислу човековог постојања, онтологији? Аљоша, већ, није ни карактер, а камоли лик, што је већ елаборирано у тумачењу поетике Достојевског, а што је Дугалић виспрено употребио као сценски симбол – Аљоша, Карамазов, је негација карамазовштине, јетра овог болесног организма, која прочишћава све његове отрове, и Димитријев дијалог са њим је вешт драматуршки потез, који ову монодраму, својеврсно, претвара у дуодраму, а што се одразило и на мизансцен – на „теразијама“ сцене, десни портал, гледано из визуре публике, помало је надтежавао.

Шта ћу, то ми је у опису посла, па да поменем и пратеће елементе представе – изврстан рикванд, рускаја шума, и оно што иде на душу редитељу, апотекарске дозе непоновљивих руских романси, чија би штедрија употреба знатно дала на значају амплитуди сценске радње, и подизању емотивне тензије код гледалишта. Сценографија сведена на минимум – два отворена прозора, али проветравања од карамазовштине нема, као ни излаза. Од личне реквизите – флаша вотке. Шта ће Русу више?

И, ласт бут нот леаст, о сценском говору, будући да је представа била посвећена Међународном дану матерњег језика; шта је, наиме, наш матерњи језик? Врањски говор, или књижевни језик? Нека ми опросте моји преци, али, богу хвала, полако се у јавној комуникацији откачињемо од дијалекта (на који смо преводили и Лорку!), а на добром смо путу промовисања сценског говора, у његовој пуноћи и богатству.

Небојша, дакле, Дугалић, улази у анале врањског позоришта као родоначелник монодраме на нашој сцени. Па ће се ту видети ко је глумац, а ко пеливан.

 

Позориште "Бора Станковић" задржава сва права на садржај.

Веб-сајт израдио "Релоад" - задржана сва права на прилагођени софтвер и дизајн.